Невена Стошић

Одувек сам хтела да будем приватни детектив. Привлачило ме је решавање разних мистерија. Зато сам, још као мала, увек покушавала да откријем главног „кривца“ или разлог за све што би ме на било који начин заинтересовало. Ипак, оно што сам тада по сваку цену морала да знам било је: Ко је Деда Мраз и да ли он уопште постоји? Прво сам ставила на папир све његове физичке каракеристике и особине.

Дакле: • дуга коса • дуга брада • велики стомак • добар • дарежљив • воли децу Хмммм... Проблем је био у томе што ме јако подсећао на неког кога знам. А тај човек сада је седео у нашој дневној соби и читао новине. „Тата,“ почела сам, „је л’ ти волиш зиму?“ „Волим,“ насмејао се мој тата не скидајући поглед с новина, „да, волим, зашто?“ „Ма, само онако. Питам безвезе.“ Сада сам почела пажљиво да га посматрам. Коса - мало дужа. Брада - исто дуга. Стомак - да, дефинитивно велики стомак. Добар - јесте. Дарежљив - јесте, мама каже можда и превише. И још воли децу. Нема друге. То је то. Сада сам била скоро 100% сигурна. Мој тата је Деда Мраз. Мој тата је Деда Мраз? О, Боже, па мој тата је Деда Мраз! Нисам знала да л’ да се радујем због тога или не и нисам баш била сигурна да ли ми се свиђа та идеја да мој тата води двоструки живот као омиљени јунак све деце! Наравно, увек сам добијала за Нову годину оно што сам желела, и често је зими тата збијао шале због мог црвеног носића, али ми ни на крај памети није било да је то можда зато што га подсећам на Рудолфа! Сада сам већ била мало увређена! Па, зар да мене пореди са неким ирвасом?! Нема смисла. Ипак, и поред свега, једно ми се никако није уклапало! Као што сам већ рекла, мој тата је био човек широког срца, али је и сам по себи био... јелте ... широк. И ту сада не може а да се не постави питање: Како толики човек успева да се провуче кроз димњак? И то не један, него више!? Са све врећом и поклонима!?

Поново сам погледала списак, па тату, па опет списак, и онда сам схватила да ћу морати да ризикујем и једноставно га питам. Био он Деда Мраз или не, и ма колико то велика тајна била, ја сам му ћерка и мене неће моћи да слаже. Озбиљно, као и сваки детектив, дошла сам до њега, а онда наместила свој најлепши осмех. „Тата, ја знам.“ поносно сам му рекла. „Баш ми је драго због тебе! А шта то знаш?“ „Па, знам за тебе. Али, не брини се, нећу ја никоме да кажем. Него, молим те, је л’ хоћеш само да ми кажеш како успеш да се провучеш кроз димњак?!“ а онда сам, као љутито, додала: „И зар ти ја личим на ирваса?!“ Сад се већ и он збунио. Спустио је новине на сто и брижно ме погледао. „Је л’ можеш да ми објасниш о чему ти то причаш?“ „Ма, стварно не мораш да се бринеш! Мени је баш супер шти си Деда Мраз! Деца широм света те обожавају!“ „Што сам ШТА?“ „Па, Деда Мраз!“ „Хоћеш да кажеш да мислиш да сам ја, твој тата, у ствари онај чикица који се обалачи у црвено, вози се летећим санкама које вуку ирваси, даје деци поклоне и виче ХОХОХОХОХО?!“ „Нисам те баш тако замишљала, али, кад тако поставиш ствари, ДА!“ Ћушнула сам му свој списак у руке. Погледао га је, и само се насмејао. „Ето, изгледа да си ме провалила!“ „Ха! Знала сам!“ Скочила сам му у загрљај и обоје смо почели грохотом да се смејемо!“ „Шта се дешава у овој кући?!“ улетела је мама у собу, „па, јесте ли вас двоје нормални?!“ Занемели смо али је тата ипак имао храбрости да први проговори. „Готово! Открила ме је!“ Сад се мама насмејала. „Открила те је? Забога, о чему ви то причате?“ „Сазнала сам да је тата Деда Мраз!“ „Ахаа!“ рекла је мама и онда се окренула ка тати, „лепо ја кажем да нам је дете превише паметно и да ће брзо све повезати, а ти ми ниси веровао.“ Загрлила ме је и она.

Тако је и остало. Како сам расла, све више су људи причали да су то све бајке за малу децу, али, ми... - ми смо имали своју тајну. Иако тати никада нисам рекла да сам видела када је намигнуо мами, он ће за мене увек бити бар мој Деда Мраз, који се труди да ми испуни све жеље, и омиљена мистерија, па макар то све било само део моје маште.